02/06/2025
Ne znam odakle da počnem, jer osećanja prema tebi nisu ni jednostavna, ni jasna. U meni je ostalo „nešto između“ — kao da naš odnos nikada nije dobio pravo da se završi, ali ni da nastavi.
Pomislim na tebe češće nego što bih želela. Ne zato što te želim nazad — već zato što mi fali mir koji nisam uspela da pronađem posle tebe. Nešto je ostalo nedorečeno. Možda tvoja rečenica. Možda moja tišina.
Nosila sam (i još nosim) toliko pitanja. Možda ih ni ti ne znaš. Možda si otišao sa svojim nerazjašnjenim mislima, kao i ja sa svojim. I to boli. Ali više ne tražim odgovore od tebe. Tražim ih u sebi.
Ne znam da li bih volela da te sretnem. Jednim delom sebe — da, jer bih možda iz tvojih očiju pročitala ono što nisi znao da kažeš. A drugim delom — ne, jer znam da bi to moglo da me vrati unazad, gde više ne želim da budem.
Zato ti ovo pišem — da kažem ono što nisam:
Hvala ti za ono što je bilo lepo.
Žao mi je zbog svega što je ostalo nedorečeno.
Oproštam i tebi, i sebi, ono što nismo znali bolje.
I puštam… ne zato što više ne boli, nego zato što hoću da nastavim dalje sa sobom.
Zbogom, makar i samo u ovom pismu.
---
